Ponedeljak, Novembar 25, 2013
nesto...
Krecem na posao. Jos jedan siv i sumoran dan . Kisa i sneg ,oblaci,vetar...odmah mi dodatno kvare i vec i onako sumorno raspolozenje...
Ulazim u bus,mrzovoljno. I dok se ljudi guraju oko mene,pogled mi se spusti na coveka koji sedi pored. Pedesetih godina ,umoran,nezainteresovan za svet oko njega,ne smeta mu ni buka koju gomila klinaca pravi u busu,ni gundjanje ostalih putnika...Žmirka očima ,kao da se suzdržava da ne zaspi. Ide s posla, verovatno . Ko zna od koliko sati je budan i koliko je dugo radio. Rukavi na jakni ,kao i kragna ,iskrzani od nosenja i pranja. Na nogama jeftine cipele koje nisu za ovo vreme ali on kao da ni za sta od toga ne mari. Kao da je jedina stvar na svetu ustati,otici na posao i vratiti se kuci da sačeka novi dan,isti kao i prethodni...i odjednom,taj umorni čovek i njegov iskrzan rukav podsetio me je na mog oca..Na čoveka koji je čitav svoj život samo radio i nikada nije rekao ,za sve ove godine mog postojanja ,da njemu nešto treba ...ili da mu je teško...
I zapitam se u momentu ,dobri čoveče ,o čemu si nekad sanjao? Šta si želeo,kako si zamišljao život? Koga si voleo ? Šta si želeo da budeš ,gde si hteo da ideš? Jesi li bilo šta od toga ostvario?
Da li te je iko stvarno poznavao?
A onda mi se misli vrate na mog oca i uhvati me tuga...moj otac mi ništa više nije poznat nego ovaj čovek ...znam kakvu kafu voli da pije,kad ustaje ,šta ponekad pogleda na televizoru..ali ništa od stvari koje su zaista važne...