nesto...
Krecem na posao. Jos jedan siv i sumoran dan . Kisa i sneg ,oblaci,vetar...odmah mi dodatno kvare i vec i onako sumorno raspolozenje...
Ulazim u bus,mrzovoljno. I dok se ljudi guraju oko mene,pogled mi se spusti na coveka koji sedi pored. Pedesetih godina ,umoran,nezainteresovan za svet oko njega,ne smeta mu ni buka koju gomila klinaca pravi u busu,ni gundjanje ostalih putnika...Žmirka očima ,kao da se suzdržava da ne zaspi. Ide s posla, verovatno . Ko zna od koliko sati je budan i koliko je dugo radio. Rukavi na jakni ,kao i kragna ,iskrzani od nosenja i pranja. Na nogama jeftine cipele koje nisu za ovo vreme ali on kao da ni za sta od toga ne mari. Kao da je jedina stvar na svetu ustati,otici na posao i vratiti se kuci da sačeka novi dan,isti kao i prethodni...i odjednom,taj umorni čovek i njegov iskrzan rukav podsetio me je na mog oca..Na čoveka koji je čitav svoj život samo radio i nikada nije rekao ,za sve ove godine mog postojanja ,da njemu nešto treba ...ili da mu je teško...
I zapitam se u momentu ,dobri čoveče ,o čemu si nekad sanjao? Šta si želeo,kako si zamišljao život? Koga si voleo ? Šta si želeo da budeš ,gde si hteo da ideš? Jesi li bilo šta od toga ostvario?
Da li te je iko stvarno poznavao?
A onda mi se misli vrate na mog oca i uhvati me tuga...moj otac mi ništa više nije poznat nego ovaj čovek ...znam kakvu kafu voli da pije,kad ustaje ,šta ponekad pogleda na televizoru..ali ništa od stvari koje su zaista važne...
misli
Kad pogledam unazad,ceo moj život je bio jedno veliko suzdržavanje...Suzdržavanje reči,ljubavi,besa,poverenja,ljubavi,mržnje,zavisti...Čemu takav život?
Natera te na razmišljanje ko si ti u stvari.
I šta bi se dogodilo da nema to suzdržavanja i gušenja osećanja koja su u tebi?
Da li bi bili divljaci koji ne razumeju nikog drugog i samo svoje potrebe ili bi bili kao deca,jednostavni i takvi kakvi jesmo?
razmisljanja...
Ceo svoj život sam bila kukavica.
I to znam samo ja...
Čudno je kako godinama možeš da nosiš neku masku i da niko oko tebe ne posumnja da si totalno lažna osoba...
Da li nas iko zaista poznaje ? Da li toliko dobro foliramo da smo uspeli da prevarimo i nama najbliže? Ili nikog u stvari nije ni briga ko smo... Već samo šta smo u očima sveta...
I tako,ja godinama glumim da sam hrabra,a u stvari samo idem lakšim putem izbegavajući sve situacije u kojima treba da pokažem zube...
I živim jedan prosečan,dosadan za koji sam se nekad klela da neće biti moj...
razmisljanje
zvono na vratima ...otvaram mrzovoljno ...čovek me pita da li me zanima promocija neznamcega ...odgovaram odlucno ( i uvezbano ): Ne,hvala ...
Čovek se takodje zahvaljuje i izvinjava na smetnji...zatvaram vrata i počinjem da razmišljam ....
Šta može čoveka od 50tak god da natera da ide od vrata do vrata ?
Čujem ga kako razgovara sa komšijom koji takodje nije zaiteresovan za promociju .
I pitam se ...
Ko ga čeka kod kuće ? koliko dece se nada da će tata da zaradi danas nešto ? Ima li možda posao a ovo radi dodatno ,ili samo pokušava nešto da radi, u ovoj propaloj državi ,kako bi prehranio porodicu?
Nisam ni saslušala o čemu je promocija. Žao mi je. Što sam postala ovakva. Što smo svi postali ovakvi.
Nadam se da će mu neko drugačiji otvoriti negde vrata i pomoći.
Ali ,tome se svi nadamo zar ne?
Da će neko drugi pružiti pomoć kako bi nama savest bila mirnija...
ljutnja...
Imam problem...suprotan svetu,rekla bih...Mnogi imaju problem sa obuzdavanjem ljutnje ,ja imam suprotan. Ne umem da se ljutim. Odnosno,sva moja ljutnja nestane za par minuta. Ne znam šta bi neko trebao da uradi pa da se ozbiljno naljutim. I ovo poćinje jako da me nervira.
U poslednje vreme,tačnije poslednjih par god ,obuzela me je neka ravnodušnost. Povezujem to i sa ovom mojom nesposobnošću da se naljutim . Dakle,da li je ova apatija razlog ili je neko jednostavno operisan od ovakvih,ljutitih osećanja? Ako ti je sve ravno i nebitno,da li niko neće uspeti ni da te naljuti ?
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.